Bilo je to, čini mi se, 2008. godine, u vrijeme kada je Tomislav Nikolić bio prvi čovjek Srpske radikalne stranke i tu je partiju vodio u odsustvu pravog prvog čovjeka Vojislava Šešelja. Ovaj potonji je bio zabrtavljen u haškoj tamnici, svom prirodnom staništu, i na daljinski, kao, vodio partiju.
Nikoliću je u te „tegobne” dane desna ruka bio Aleksandar Vučić, tada generalni sekretar SRS-a.
Ovo se snima, ne pišem
Sjećam se da je bilo lijepo vrijeme. Pokrenuo sam veze i putem Vučića dobio intervju s Nikolićem. Uredno sam došao pred sjedište SRS-a u Zemunu, još urednije se parkirao i s blagom nervozom u želucu ušao u zgradu.
U skromnom uredu dočekao me Nikolić. Poput odgovornog šumadijskog domaćina, izašao je pred mene, pružio ruku i pozvao me u svoj ured. Taman kad sam zakoračio, zapištao je mobitel. Hitro je posegnuo za aparat i držeći ga tik uz nos čitao:
- Poštovani g. Nikoliću! Nevzeta je iz „Hayata”. Da li bismo mogli uradit' - i zastao. Pogledao me je malo zbunjen i upitao: „Bošnjaci kažu uradit?“
- Kažu - odgovaram.
- Kako kažu Hrvati? Isto „uradit“? - pitao je dalje.
- Nisam baš najbolji s hrvatskim jezikom, ali mislim da i oni kaži „uradit“ - vaspitano sam odgovorio.
Ušli smo nekako, smjestili se, upalio sam diktafon i krenuo. Polahko, bez agresije, pitao svašta... Diktafon je uredno snimao sve.
- Gospodine Nikoliću - rekao sam između ostalog - Milorad Dodik učestvuje u kampanji za izbore u Srbiji... - i krenuo sam nabrajati uvod prije samog pitanja.
- Dodik je idiot! - graknuo je lider srpskih radikala.
- Molim?! - izustio sam ne krijući iznenađenje.
- Piši, bre, Dodik je idiot - nastavio je Nikolić.
- Ovo se snima, ne pišem - rekao sam i pokazao na diktafon.
On se uredno nagnuo nad spravicu i još jednom, da udari „pečat“ izdeklamirao: Dodik je idiot!
Nastavili smo razgovor, ja svašta pitao, Nikolić odgovarao u svom stilu.
Nakon 30 minuta, pravim uvod za završnicu intervjua i počinjem kupiti svoje stvari.
- Gdje ćeš, bre - podviknuo je Nikolić.
- Pa nemam više prostora u novini, to je to, da Vam vrijeme ne oduzimam - pravdao sam se.
- A ne! Sjedi, bre. Uh, što je dobar intervju! Baš dobar! Uživam da se svađam s tobom - nastavio je radikalski namjesnik.
Na ivici većeg incidenta
Ostao sam potom još više od sat. To mi je najduži intervju u karijeri. Ne sjećam se o čemu smo se sve naduravali Nikolić i ja, ali znam da je u jednom momentu bio veoma ljut i da je htio napustiti svoj ured.
- Slušaj ti, bre! Nemoj ti da omalovažavaš moj intelektualni rad. Pogledaj iza tebe - uputio me u jednom momentu.
Nisam se ni okrenuo. Već ranije, na ulazu u kabinet vidio sam da je ispunjen knjigama „na metar“. I to sam mu i odbrusio:
- Ma dajte, molim Vas, ovo što je složeno na metar? Metar plavih pa metar crvenih... nisam se dao.
Već smo bili na ivici većeg incidenta!
- Vidiš ono - pokazao je prstom prema zidu desno od mene. Blago sam se okrenuo i vidio opet „metar“ knjiga na kojima je na koricama pisalo „Bijeljina je srpska zemlja“.
- Uf! Odmah sam uzvratio. Onda je Novi Pazar bosanska i bošnjačka zemlja!
- Ne! - viknuo je.
- Jeste, jeste - mirno sam nastavio. Ja samo slijedim Vašu logiku - inatio sam se.
I tako smo se „naduravali“ više od 90 minuta. Dosta više!
Ustao sam s namjerom da izađem. Ustao je i Nikolić i opet rekao da odavno nije imao bolji intervju. Krenuo je da me isprati i zastao:
„Seade, Aca je...“
- Je li, bre, kako ti dobi od mene intervju? – upitao je.
Objasnio sam mu kako je i on podigao obrve. Nije mu bilo baš drago.
- Sandžaklija! Da sam znao, ne bih ti dao intervju. Vi ste krivi za rat. Vi ste zlo - rekao je, a ja sam prsnuo u smijeh.
Intervju je objavljen. Naravno ne cijelih 90 minuta, već najzanimljiviji dijelovi. Očekivano, grmjelo je na sve strane.
Dodik je uzvratio u svom stilu, a Nikolić i Vučić, koji se pridružio, ponavljali su ne samo da je „idiot“ već i „kriminalac“. Nakon nekog vremena, ovaj trojac se redovno ljubakao uz ritualno krštenje, hljeb, so i rakiju. To ti je politika.
Završio sam intervju, uredno „spakovao“ i poslao e-mailom intervju u redakciju u Sarajevo. Već sam isplanirao ranije šta ću. Kada završim pisanje, idem u „Ruski car”, u centru Beograda.
Volio sam tamo otići samo da gledam ko ulazi, kakve grimase prave dok pričaju, kakvi su to ljudi...
A, priznajem, kolači su im bili dobri, kao i espresso.
Dok sam vozio k „Caru“, zazvonio je telefon. Nepoznat broj, srbijanski, mobitel.
- Molim - javio sam se.
S druge strane sam čuo srdačan: „Seade, Aca je“. Ne znam nikakvog „Acu“, pomislio sam.
- Ko - pitao sam.
- Aleksandar Vučić – odgovorio je sad već ozbiljnijim glasom lik.
- A, g. Vučiću! Kako ste? - uzvratio sam.
Uglavnom, „Aca“ je tražio intervju na autorizaciju. Odbio sam! Nije ga tražio Nikolić, ko si ti da ga autoriziraš, rekao sam mu. Nakon kraće rasprave, kazao sam:
- Intervju je već u Sarajevu. Ali, pošto ste mi vi posredovali, poslat ću vam da pročitate šta će izaći.
Nakon 10-ak minuta opet je zazvonio telefon.
„Aca“ je, znao sam.
- Grdno si me za...o - odmah sam čuo. Izvukao si iz njega sve ono što nije smio ili trebao reći, vidno je ljut bio moj sagovornik.
A dalje se zviždi
Sjećam se da je i ugledna srbijanska novinarka Olja Bećković prenijela svoje iskustvo jednog intervjua s Nikolićem. Ganjala ga je sedmicama, opet putem Vučića. Nikolić je tada bio izabran za predsjednika Srbije. Kad ga je konačno dovela u studio, čovjek koji je pobijedio Borisa Tadića u predsjedničkoj utrci bio je vidno neljubazan.
Koncepcija Oljine emisije je bila da najavi gosta, a nakon toga ide prvi blok reklama. Tako je bilo i ovaj put i Nikolić je to iskoristio da je izvrijeđa.
Olja Bećković prenosi da je bila šokirana salvom uvreda i pitala je sagovornika zašto. On joj je objasnio da je dobio najgori termin za gostovanje jer je u istom momentu važan sportski događaj koji je gledala cijela Srbija (barem)!
I onda mu je ona detaljno objasnila da je termin odredio - Vučić.
Kao u onoj jednoj reklami, dalje se zviždi...