U staroj, od kamena i ćerpiča građenoj porodičnoj kući, u Dolovom Brdu iznad Vitkovića kod Goražda, Osmanu Doli pripada samo jedna soba. Krov prokišnjava i na plafonima se skuplja vlaga, kroz dotrajale prozore probija hladnoća, a u jednom od zidova pojavile su se i pukotine. Ipak, 63-godišnji demobilisani borac nema vremena da o tome razmišlja, jer mu je prioritet kako da dođe do hrane. 

Hiljadu problema

- Bude dana kada zaspim gladan. Preksinoć sam popio samo čaj. Ali, neću ovdje ni u koga da išćem. Sad sam imao deset maraka. Kupio kahve, šećera i hljeb. Nemam nimalo brašna u kući – kaže nam Dolo.

Za penziju nema dovoljno staža, a socijalna pomoć od 149 maraka, nakon što plati račune, nije dovoljna da preživi. Kuća u kojoj živi sagrađena je prije 45 godina. Kupatilo nije opremljeno pa koristi vanjski toalet, nije priključena ni voda i donosi je u kantama s obližnje hair-česme, koju je podigao svojim roditeljima.

- Demobilisani borac, a nemam ništa. To je moja životna priča. Imam tu socijalu, ali da ne platim struju, ostao bih u mraku. Zato, da mi je malo hrane, a malo i para. Snabdijem se drvima, siječem sjekirom, ali da mi je i motorna žaga, lakše bih. I ovaj mi se šporet puši, nemam, evo, ni tepih, a podrum dolje pa mi odozdo zima. Hiljadu problema, pa ne znam šta da vam pričam i šta da radim – objašnjava Dolo.

Očeva penzija

Dok mu je majka bila živa, kaže, bilo je lakše, jer imala je očevu penziju. Prije 12 godina ostao je i bez nje i teško bolesnog brata. Oboje su umrli u jednom danu, u kući u kojoj Osman danas živi.

Ljeti prodaje pritke 

Ljeti je Osmanu malo lakše, jer posije vrt, a mnogi od njega kupuju pritke koje siječe u šumama oko sela.

- Neko se snašao, neko nije. Moji komandiri svi imaju penzije, a ja ništa. Da mi je na ovu socijalu imati još 100 KM, bio bih zadovoljan - dodaje Dolo.