Narod je pričao da je moja Đulba, moja žena, bila s ovim, bila s onim... Nisam se mogao pomiriti s tim. Narod je takav. I kada sam došao, pričali su mi da je petljala s nekim muškarcima. Tog dana krenuo sam do kuće njenih roditelja u Međiđu, u zaselak Imširovići, kod Đulbe. Svašta mi je padalo na pamet i onda mi je pao mrak na oči.

Ovo je ispričao Razim Subašić iz sela Zelinja Srednja kod Gradačca opisujući događaj od 3. marta kada je u obračunu sa svojim rođacima i policijom teško ranjen i kada je ostao bez noge. Pojašnjava da je sve počelo od njegovog odlaska na rad u Sloveniju.

Nema bujruma

Kaže da se ipak pred kućom punca smirio i pokucao na vrata.

- Ušao sam i vidio punca da leži na sećiji. Pitam ga: „Ima li bujruma“, kaže on: „Za tebe nema.“ Dobro, nema, nema. Punac je ustao, ja sam izvadio bombu i pitao ga gdje će. Kaže: „Da vidim gdje su ostali.“ Onda me odveo na vrata svog rođaka Muharema, policajca. Tražili su da im predam bombe, a ja sam tražio da vidim Đulbu. Nakon što ona nije izašla, ja sam otišao 800 metara od kuće prema šumi i bacio bombu – priča Subašić i dodaje da nikoga nije htio povrijediti.

- Hodao sam po šumi i došao sam do minskog polja. Nisam smio dalje, bilo mi je hladno pa sam vatru naložio. Bio sam tu sat vremena. Otišao sam poslije toga u vikendicu i na tavanu proveo cijeli dan. Čuo sam da me policija traži, dolazili su mi kući – nastavlja ispovijest.

Razočaran i s crnim mislima u glavi, Razim je sačekao poziv policije i svog rođaka Ahmeda Subašića, za kojeg kaže da je od tada mrtav za njega.

- Policajac me pozvao i govorili su mi da mi neće ništa. Ja sam prvo rekao da hoću da budem sam, da me puste na miru. Poslije sam shvatio da nisam nikoga ubio i da je normalno da se predam. Nazvao sam i rekao da ću doći dignutih ruku, predati se i dati im bombu. Oni su rekli da je to u redu - priča Subašić.

Međutim, kada im se približio, vidio je svog rođaka Ahmeda Subašića kako je na njega nanišanio lovačkom puškom.

- Ispalio je jedan metak i promašio. Drugim metkom pogodio me u nogu. Vikao sam: „Ne pucajte, ne pucajte, ubit ćete me.“ Onda sam pao i bomba je eksplodirala... Nisu prestajali pucati. Onda su došli do mene, jedan od njih stao mi je nogom na ruku i govorio: „Crkni, đubre, crkni“ – prisjeća se Subašić noćne more.

Čeka istražitelje

Kaže da sada do njega dolaze informacije kako njegov rođak i policajac Nermin Osmanlić, koji su pucali na njega, po gradu svašta pričaju o njemu.

- Čekam istražitelje, još niko nije dolazio da od mene uzme izjavu. Kako god, ja od Đulbe neću odustati makar glavu izgubio. Jedino me boli što me nikad nije nazvala da pita kako sam – kaže Subašić.

Dopisivanje sa ženom

- Sin i snaha sada se brinu o meni i polako se oporavljam. Preko sinovog telefona dopisivao sam se sa svojom Đulbom, jer je moj broj ona blokirala – kaže Razim.