Isidora Bjelica objavila je na Instagramu, možda, najtužniji status do sada. Šta je napisala poznata književnica, prenosimo u cijelosti.

“Dođe tren, kada iako si se čitav život plašio smrti, počinješ da je priželjkuješ i da joj se raduješ iz dubine duše. To je onaj tren kada ti se srce od bola i razočarenja već pretvorilo u prašinu, kad si isplakao sve suze i zbog drugih i sebe, kada ti je tjeskoba samoće toliko teška, a razočarenja u ljude tako bolno, da samo čezneš za putem za koji ne moraš da se pakuješ i za koji ti neće trebati telefon…. dođe dan kad si toliko izranjavan i umoran, toliko izdan i ostavljen da još samo u Njoj vidiš spas… to je onaj dan kad više ne možeš da primaš loše vijesti i još gore prognoze, dan u kome se raduješ što više nećeš ići na skenere i čekati tumor markere ni pokušati da nađeš odgovor koja vena još može da se napipa…dan u kome znaš da nećeš više morati da sahranjuješ nikog koga voliš jer je ostala još samo jedna sahrana…to je ona nada da više nećeš osjećati onu bolnu nemoć pred svim zlom ovog svijeta i da nećeš morati da se pravdaš za sve zbog čega te mrze iako im nisi ništa uradio osim što si omanuo u svakom pogledu iako si radio najbolje što znaš… To je onaj dan kad znaš da će ti i ledeni zagrljaj smrti biti nježniji i topliji od svih onih lažnih zagrljaja onih koji su se umorili od tvoje bolesti i onoga što je bolest u pustošenju napravila od tebe.

“Dođe tren , kada iako si se čitav život plašio smrti, počinješ da je priželjkuješ i da joj se raduješ iz dubine duše. To je onaj tren kada ti se srce od bola i razočarenja već pretvorilo u prašinu, kad si isplakao sve suze i zbog drugih i sebe, kada ti je tjeskoba samoće toliko teška, a razočarenja u ljude tako bolno da samo čezneš za putem za koji ne moraš da se pakuješ i za koji ti neće trebati telefon…. dođe dan kad si toliko izranjavan i umoran, toliko izdan i ostavljen da još samo u Njoj vidiš spas… to je onaj dan kad više ne možeš da primaš loše vijesti i još gore prognoze, dan u kome se raduješ što više nećeš ići na skenere i čekati tumor markere ni pokušati da nađeš odgovor koja vena još može da se napipa…dan u kome znaš da nećeš više morati da sahranjuješ nikog koga voliš jer je ostala još samo jedna sahrana…to je ona nada da više nećeš osjećati onu bolnu nemoć pred svim zlom ovog svijeta i da nećeš morati da se pravdaš za sve zbog čega te mrze iako im nisi ništa uradio osim što si omanuo u svakom pogledu iako si radio najbolje što znaš… To je onaj dan kad znaš da će ti i ledeni zagrljaj smrti biti nježniji i topliji od svih onih lažnih zagrljaja onih koji su se umorili od tvoje bolesti i onoga što je bolest u pustošenju napravila od tebe…