Sejo Sexon, odnosno Davor Sučić, narator je dokumentarnog filma “Svjetla Sarajeva” reditelja Srđana Perkića koji je svoju premijeru imao na 28. Sarajevo Film Festivalu (SFF). Priča je to o jednom vremenu i simbolu tog vremena u Sarajevu, kultnoj dvorani Skenderija i “Zabranjenom pušenju”, kao jednim od glavnih predstavnika mjesta u kojem su se sakupljali muzičari, sportisti, glumci…

Postoji magija

- Bio sam na premijeri, čak smo i svirali. Iznenađujuće emotivno je bilo. Nekoliko puta mi je opet bilo zastalo u grlu, iako sam gledao verzije i napisao scenarije, manje-više sam znao šta će se desiti, ali film stvarno ima tu magiju i, s obzirom na to da je debitantski film, iznenađujuće je efektan, uspješan i rađen je u maniru pravog profesionalca. Tako da, Srđan Perkić je ono malo čudo, bio je dio Film Festivala, došao niotkuda, bez, kako bih rekao, neke reputacije, rejtinga, uspio je održati četiri projekcije, a još skoro hiljadu ljudi ostalo je bez karte. Stvarno, evo, i mene je iznenadio - rekao je Sejo Sexon za “Dnevni avaz”.

Na našu konstataciju da nam je žao što film nije osvojio “Srce Sarajeva” za najbolji dokumentarac, frontmen “Zabranjenog pušenja” dodaje:

- Rijetko kad se nagrade daju Sarajlijama, film se zove “Svjetla Sarajeva“, čovjek je iz Sarajeva, mislim da mu je to bio hendikep i da mu je, vjerovatno, zbog toga promakla nagrada. Da ne ispadne da smo prevelike lokalpatriote.

O značaju Skenderije za to tzv. zlatno doba Sarajeva, Sejo Sexon kaže da je svima ta dvorana bila nešto ogromno.

- Kao kad je Keln dobio Katedralu ili Pariz Ajfelovu kulu. To je, jednostavno, bio trenutak koji je prelomio neku sudbinu grada, trenutak od kojeg je grad dobio svoj i kulturni i sportski hram, stao rame uz rame s drugim velikim gradovima i postao metropola u toj Jugoslaviji. Zauzeo je vidno mjesto na toj karti… Mi smo svi vježbali u Skenderiji, tu je i Bosna trenirala, radile su se predstave. Skenderija je, zaista, odigrala jednu veliku ulogu u tome da se Sarajevo iz nekog uspavanog šehera podigne u velegrad - istakao je Sejo Sexon.

Kaže i da SFF danas pokazuje da je sve moguće.

- To je sad samo stvar politike, nekih naših prioriteta, ipak se na tradiciji sve razvija. Pa i mi, koji smo došli poslije. Razvili su se bendovi kao što su ''Skroz'', ''Letu štuke'', ''Dubioza kolektiv”, ''Helem nejse'', ima puno toga što Bosna ima da kaže. Pa i tradicija filma i dan-danas postoji i visoko kotira s obzirom na neku minornu pažnju koju dobiva od države… - iskren je bio Sexon.

Na to da su “Svjetla Sarajeva” svojevrstan omaž i “Zabranjenom pušenju”, Sejo Sexon kaže da je to “uporedna povijest”.

Tuđa ramena

- Mi smo uhvatili taj voz, nekako smo se pojavili u momentu kad je Sarajevo već imalo svoje zvijezde, kad je imalo već jednu veliku tradiciju muzike i filma i imali smo tu sreću da dočekamo te osamdesete, da imamo uslove, da postoji omladinska štampa koja to prati i da postoje klubovi u kojima može da se svira. Zaista smo naišli na jedan teren koji su nam pripremili ovi stariji - ''Indexi'', ''Bijelo dugme'' - koji su najzaslužniji za ono što smo mi dočekali kao neko plodno tlo. U svakom slučaju, moramo biti zahvalni svoj toj tradiciji, svim tim ljudima na čijim smo ramenima i mi postali neko ime i bili prepoznati kao neka nova stvar - kazao je Sexon.

Naglasio je da je “Zabranjeno pušenje” u posao ušlo iz ljubavi.

- I dan-danas smo tu. Svjesni smo šta je estrada i da sve to može svaki dan da se prekine, da padneš u zaborav i da više za vas ne postoji interes. Sve to sad zavisi od ljudi. Dok ljudi žele nas i našu muziku i našu svirku i naše pjesme, mi ćemo, u svakom slučaju, da radimo. Od prvog dana, otkad smo prvu pjesmu snimili i zavrtjeli na radiju, znali smo da to može trajati i puno kraće, a u početku se to tako i dešava, ali, evo, mi smo sreću imali, kao i podršku ljudi, i ja sam im na tome beskrajno zahvalan. Kažem, dok bude ljudi koji nas slušaju, mi ćemo svirati. Ako Bog da zdravlja… - zaključio je Sejo Sexon.

Snalaziš se sam

- I dan-danas vrlo uspješno radimo svoj posao i guramo dalje, jedina razlika je što danas to radimo sami i bez podrške, kao što je Srđan napravio svoj film bukvalno od kućnog budžeta. Danas je malo teže, sve to je ostavljeno ljudima da se sami snalaze. Nema više domova kulture, gdje se kupuju instrumenti da bi djeca vježbala na njima, danas više nema nekog uređenog sistema, da nam dolaze bendovi, da cijelu godinu imamo sezonu i neka kulturna događanja - rekao je Sejo Sexon.